Život nakon osvajanja godišnje nagrade za mladog fotografa divljih životinja

Kada je Mark Albiak bio tinejdžer koji je istraživao veštinu fotografisanja, on i njegov otac provodili su sate na veb stranici gde su vodeći španski fotografi divljih životinja govorili o tehnikama pomoću kojih su snimili svoje slike. Pamti kako Mario Cea objašnjava kako je kreirao dvostruku ekspoziciju sove pod mesečinom u samo jednom kadru. Nekoliko godina posle toga Mark je prezentovao svoje radove na velikom sajmu fotografije zajedno sa Mariom. Mark je sada Canon ambasador, sa velikim brojem priznanja, uključujući prestižnu godišnju nagradu za mladog fotografa divljih životinja koju je dobio sa 14 godina.

Ovde nam zajedno sa kolegom ambasadorom Mišelom Dutrmonom, koji živi i radi u Belgiji i dvostruki je dobitnik godišnje Rising Star Portfolio nagrade za najboljeg fotografa divljih životinja, govori o tome kako je ovo takmičenje lansiralo njihove karijere, a deli i savete mladim fotografima prirode koji žele da krenu njihovom koracima.

Mark Albiak: Čak i pre nego što sam mogao da hodam, roditelji su me vodili sa sobom u planine. Moj otac je voleo da fotografiše pejzaže i životinje na tim putovanjima. Kada sam imao sedam godina, on je nadogradio fotografsku opremu i nasledio sam njegov fotoaparat, Canon EOS 30D (sada ga je zamenio Canon EOS 90D). Moja ljubav prema životinjama je bila prva. Fotoaparat je bio alatka koja mi je omogućavala da te divlje životinje povedem kući sa sobom.

Mišel Dutrmon: Definitivno ljubav prema divljim životinjama. Počeo sam tako što sam tri godine zaredom prilično intenzivno posmatrao ptice. Fotografija je samo medij koji mi omogućava da ovekovečim susrete sa divljinom. To je moglo da bude vajarstvo ili slikanje, ali ja nemam taj talenat. Moje prve slike napravljene su u močvari. Ležeći na blatu i čekajući vodene ptice. Bile su to svakodnevne slike, ali bilo je fantastično odneti te trenutke kući. Močvara je bila na manje od 1,6 km od moje kuće, pa je bila zaista praktično. Počeo sam sa fotoaparatom Canon EOS 400D (sada ga je nasledio Canon EOS 850D) i 20 godina starim objektivom EF 300mm f/4L USM (sada ga je nasledio Canon EF 300mm f/4L IS USM).

Mišel: Za sva takmičenja potrebna vam je sreća. Sreća da bi vas izabrali, ali i osvojili nagradu. Imao sam dovoljno sreće da dva puta dobijem ovu nagradu. Čast mi je i drago mi je što vidim da se moj pogled na divlji svet sviđa žiriju i javnosti.

Mark: Nikada nisam fotografisao da bih pobedio na takmičenju, radio sam to zato što sam želeo. Mislim da je u tome tajna. Pobedničku sliku sam snimio u babinoj bašti. Tamo gde možete da provedete najviše vremena, napravićete najbolje fotografije. Radeći blizu kuće, nemate pritisak da znate da morate da se ukrcate na avion za nekoliko dana. A ako jednog dana ne dobijete sliku kakvu želite, možete jednostavno da se vratite sledećeg dana.

Mark: Prilično sam stidljiv, čak i sada kada imam 22 godine, a tada sam imao 15 godina i bio sam nervozan. Međutim, to je bilo ostvarenje sna. Poslali su mi e-poruku u kojoj su mi saopštili da sam pobedio na proleće, a ceremonija je bila tek na jesen, pa šest meseci nisam mogao nikome da kažem.

Naravno, prijavljivao sam se i za druga takmičenja i nisam osvojio nijednu nagradu. Jedna od najboljih stvari u vezi sa fotografijom je subjektivnost. Nekim osobama može da se sviđa određena fotografija, dok se drugima ne sviđa – takmičenja su ista. Žiriju mora da se svidi vaša fotografija više od drugih, ali to ne znači da je ta fotografija bolja ili lošija od drugih.

Kao i za fotografisanje divljih životinja, fotografska takmičenja zahtevaju upornost. Za fotografisanje divljih životinja veoma je važno istrajati, jer se u većini slučajeva životinje ne pojave i vratite se kući bez fotografija. Međutim, ako ste uporni i tragate za fotografijom kakvu želite, na kraju ćete imati više prilika da snimite sliku nego da ostanete kod kuće.

Mišel: Bio sam zaista iznenađen. Kada sam bio mladi fotograf, sa divljenjem sam posmatrao dobitnike godišnje nagrade za fotografa divljih životinja. Veoma je ispunjujuće i laskavo što mogu da kažem da su moje slike svrstane među najbolje na svetu.

Upornost je ključ, morate nastaviti da pokušavate. Optimistična sam i prilično tvrdoglava osoba, pa ako ne vidim životinju u prelepom svetlu kakvo tražim, počinjem iz početka i nadam se susretu iz snova. Postojala je slika koju sam tri godine slao na mnoga takmičenja i nikada nisam bio izabran do 2014. godine – to je slika koju mi se zaista svidela i mislio sam da ima dobar potencijal.

Kako je pobeda pokrenula vašu karijeru fotografa divljih životinja?

Mišel: Dosta snimam po osećaju, bez previše brige o tome šta će uspeti, a šta neće. Ne kreiram setove, već beležim stvari kako nailazim na njih. Susreti sa divljim životinjama omogućavaju mi da zabeležim svoja osećanja kada se suočim sa divljom životinjom.

Mark: I dalje ne uočavam jedinstven stil na svim svojim fotografijama. Za svaku životinju pokušavam da napravim različite stilove slika, neke više dokumentarne, a neke više umetničke, neke crno-bele, neke u boji, neke u krupnom planu, neke na kojima se vidi stanište. Najviše me zanima da fotografišem kičmenjake: sisare, ptice, reptile, amfibije. Morate da znate o njima, njihovim navikama i o tome gde da ih pronađete.

Mark: Da. I dalje postoje greške koje pravim. Na primer, ako se pojavi životinja koju zaista želim da fotografišem, postanem nervozan i pokušavam da se malo približim. To ponekad znači da će pobeći i da ću ostati bez fotografije.

Mišel: Ja bih rekao čekanje životinja. Potrebno je mnogo znanja o divljim životinjama i mnogo strpljenja da biste ih posmatrali bez uznemiravanja. Ali sam to naučio kada sam bio veoma mlad. Veoma sam strpljiv u svim oblastima, što znači da se ne frustriram lako i da uvek mogu da budem optimističan.

Mišel: Mladi fotografi žele da veoma brzo dobiju bezbroj sviđanja za svoje slike na društvenim mrežama. Za mene ova trka mora da prestane, zato što želeći da uradite sve više i više, na kraju učinite nešto što ometa životinje.

Mark: Najteži deo je pronalaženje nekoga ko će vas odvesti na teren. Imao sam sreće što su moji roditelji bili zainteresovani za planine i životinje, ali imam prijatelje koji nemaju takvu priliku. Ako živite u velikom gradu, kao što je Barselona, teže je videti širok spektar životinja.

Mišel: Učite o životinjama, čitajte o njima i razumite ih pre nego što ih fotografišete. Ovo je veoma važno. Životinje i okruženje moraju da budu mirni, bez ometanja. Ako uplašite životinju da biste napravili sliku, učinićete fotografiju ružnom.

Mark: Fotografišite ono što želite, na način koji vam se sviđa. Ako želite da snimate crno-belo, uradite to.. Ako vam se sviđa snimanje pomoću telefoto objektiva, učinite to. Nemojte da fotografišete ono što mislite da bi trebalo, fotografišite ono što želite.


Napisala Rejčel Segal Hamilton